Kada nam budeš gradio nebesku kućicu,
gledaj da mi prozor ima pogled
na cvjetne livade,
na dječije igralište,
na tvoje oči zaljubljene u moju dušu.
Gledaj da si mi na vidu,
gledaj da te ne izgubim,
jer ovdje se lako zbog muke sve izgubi.
Umorila sam se od zidova,
Umorila sam se od bola za bezbolom.
Umorila sam se od biti jaka,
Umorila sam se od čekanja...
Umorila sam se od plakanja...
Umorila sam se od osmijeha
koji skrivaju muku...
Umorila sam se od nepravde...
Ma znam da je križ ključ
tog našeg nebeskog stana,
znam i da su trpljenja sjaj tih dvora.
Znam da se ovako sa svetim razlogom mora.
Ali nešto sam ražalošćena,
kad nije fer da je ovako,
nije fer da onaj tko je ljubav
od boli umire.
Nije fer da je Isus razapet,
a ljudi su opet zli, pogani,
nije fer muka nevinih duša,
nije fer što uopće zlo postoji.
Znak pitanja zašto,
probija mi dušu,
ne znam koliko ću još izdržati
struganje rana sa kostiju.
Ne znam otkud mi ustrajni hod,
kao da u meni hoda sveti rod.
Ne znam čemu bol ljubi one
koji ne nanose bol...
Mučeništvo donosi čudo,
to je poznato, ali bliskosti moja
svet treba biti i na Isusa skroz
da bi mi ljudi to mogli.
A nekako smo mlaki,
nekako nismo za podnjeti
neizustivu bol.
Mnogi padaju u nesvijest,
kada vide krv i rane,
a kamoli da ih nose.
Tko smo mi ljudi satrveni,
tko smo mi željni bezbola.
Tko smo mi željni da samo
ljubav vlada!?
Tko smo mi koji trpimo iz ljubavi!?
I sanjamo da ćemo se u Raju vidjeti...
Mi smo nebeski prolaznici,
kroz zemaljsko.
Izrađuj plan kućice anđele,
brzo će mi let duše.
Kud ću ja nego u vjerovanje.
Koliko te voljeh na zemlji to samo
Bog zna.
Mora pobijediti ljubav i tajna križa.
Od ❤ Ana Emanuela, Bilaj 6.09.2021.
Nema komentara:
Objavi komentar