Nedodirljiv si, ali postojan i samo moj.
Raspjevani smo skupa
u ovom trpljujućem putovanju.
U istom smo vlaku života, ali vagon je drugi.
Vjetar mi kazuje nisi sama.
Tišina nije samo moja.
Netko tu sa mnom sanja,
kao krilo uz krilo smo si u duši.
Eh da sam ja u tijelu liposti puna,
ne bi bilo vremena plakanja,
radosti moja umilna.
Zaustavila bi vlak,
na stanici nade sve vagone pretražila,
ali kako bi me ovako bolnu prepoznao,
kako bi mi suze gorkih boli zavolio.
Moje mane u srce sakrio,
kao dušu moju koja ti prija,
uspavljiva te i budi!?
Vozit ćemo se dugo slađano,
u molitvi rađano.
Kada Bog zaustavi vlak,
ti me potraži.
Jer tamo u Nebu neće biti tijela,
biti će mi suze biserne uslišane.
Tamo se autentične duše pronalaze.
Ana Emanuela,Bilaj 10.01.2019.
Nema komentara:
Objavi komentar