Pogledi u odsutnosti sanjaju,
nebeski dio mene u Raju se budi.
Glas mi strahuje,
u šutnji mogu puno više
toga izreći...
Beskrajna zemaljska bol
kada bi stala bila bih ona
nutarnja, vječno nasmijana i mlada.
Ostvarim to u djeliću sekunde,
a onda sve moje boli i trne.
Tko drži smrtni plam,
koji to anđeo u povorki svetoj
po mene hodi...
I na kojoj je stanici sad,
koliko čekanja na
krila spokoja?
U sutonu često zvona čujem,
pomislim da me ustvari
na Zemlji i nema,
samo sam sjena koja žali
što nisu joj nikada
osvanuli oni dani
koje je čuvala
u molitvenim rukama.
Nema komentara:
Objavi komentar