A znao si me imati,
kada ni sama sebe nisam imala.
Znao si sa mojim plućima disati,
kada bi ja od tuge umirala.
Znao si srcu otkucaj ljubavi biti anđele.
Znaš mi i dan danas biti osmijeh i suze
i utjeha što mi neko Zlo sve uze.
Sve ali Nebo ne može,
sveto mu je nedokučivo
a tamo sva moja duša stanuje.
Pjesmama Bogu na ustrajnosti
na križnom putovanju zahvaljuje.
Tu u očima tvojim sve su zvijezde Svemira,
da u tami ne budem čuvaju me.
Čudno je anđeosko moje,
ali tvoja krila iznad moga srca postoje.
Obrana su mi u ovoj zemaljskoj žalosti.
Škakljucaju, djetinjom me čine.
Voljela bi te vidjeti,
a to mogu samo kada mi
oči umor uspava...
A nešto mi se od boli ne spava!
I žao mi što te žalostim,
žao mi što nisam kao ti anđeoska.
Jer mene čovjek ne može voljeti.
Nema ga, bojim se ne postoji.
Valjda sam stvorena za Nebo,
a greškom Zemlji pripala
na ovo malo života....
Postah puna traženja,
tebe u meni...
Tebe kao čuvara i ljubavi vječne.
Jer ne mogu ja biti svačija.
Samo jedna jedina.
A toga na zemlji mileno nema,
to samo u Raju postoji.
Ja vjerujem da Bog dušu za dušu stvori.
Dvostruka su bića i u Noinoj arci,
nadam se tebi kao grlica golubu svom.
Maslinu mira da doneseš sa kopna,
na ovu lađu u uzburkanom oceanu tuge.
Da kažeš ideš sa mnom u mir Kristov.
Zašto ja od rođendana do rođendana,
slavim život u okovima...
Zašto ja oživljavam u pjesmi sve sanjivo,
a sve mi je stvarno ranjeno...
beznadno... sanjivo...
Je li to znak da ću u krila tvoja,
da me odvedu iz ovih mora...
Moram i ja doživjeti bezbol...
moram i ja pobjeći iz tuge,
u oči koje razume.
💌Ana Emanuela, Bilaj 21.06.2018.
Nema komentara:
Objavi komentar